ли се разних критичких подузећа. Срећа их изневерила, те се материјално убили. Она се после отровала, он сјурио себи куглу у чело. Јели истина не могу тврдити; дознала сам тек из непоуздана извора.

IV.

Вратила сам се својима. Радњу нисам одмах хтела отворити; требало ми је одмора у сваком погледу.

Тек што ми се почеше ране лечити, позледише се опет. Јадног дана добила сам писмо. Као електрисан застао ми поглед на адреси тој. Познала сам рукопис — Миланов.

Задрхтала сам. „Шта ће сад од мене? Зар није било доста увреде?! А друго за цело неће. Та сада има још жену и дете!“

Хтела сам га не отворено вратити. Узела сам и перо, када се покрену у мени нека врста сажаљења: „Ако можда не мисли да врећа? Ако је можда и он несретан? Ако — “

Страшне мисли кидаше ми душу. Више нисам могла издржати. Преломила сам печат.

Нисам се преварила. Он ми је писао и молио ме да му опростим увреду што ми је нанео. Мајка је пре кратког времена умрла, а на самрти све му је казала, молећи Даницу и њега, да ме замоле, да јој мртвој опростим. Све је то чинила из превелике љубави према својој деци. А она је доста кажњена и онако; са снахом се није слагала, па је умрла код Данице, која се давно удала.

„Опрости јој Стано као што јој и ја праштам,“ свршавао је своје писмо; „а знај, да за мене више среће нема. С мајкином исповести одлетила је за увек. Патња је моја тешка, а олакшаће се тек онда, кад чујем, да си нам опростила. Зато буди милостива, па одговори како живиш и можеш ли нам опростити. Та ја сам најмање крив што се тако десило!“

Јецала сам читајући то писмо: Жао ми је било жене, која је из љубави погрешила. Милана нисам жалила. Не поверење према мушкима беше у мени већ корена ухватило. Жена ми је била лепа и богата, а имао је и сина, више ми није требало, држала сам да се у писму јада, тек да ми нанешену неправду топлим речима олакша. Та он је био мушки, па ако је мене морао презрети, зар је морао узети ону, коју не воле?...

Тако сам мислила, па села и написала тек ово:

Патила сам много док сам те заборавила. Сада је све прошло, па нек вам је просто!

Стана

После неколико дана опет ми је писао:

Твој опроштај је, као кап воде од жећи умирућем патнику. Зар се тако говори, кад се прашта од срца? Не Стано, ти се и сад срдиш! Али зар сва кривица лежи на мени? Зар нисам био преварен, а превару си потпомагала — ти сама. Не корим те; знам ти назоре. Али промисли се и ти, па буди милостивија. Кажњен сам и онако и сувише. Огорчен на тебе, оженио сам се оном, којом је мајка хтела; и моја је срећа уништена а живот сломљен. Она је моја жена, али не она, за којом сам ја чезнуо. Свака мисао разлази нам се још у основи; ја неразумем њу, а она мене несваћа; страни смо једно другоме били од почетка, па тако је и сада.