„Не, мајко, нећу ти спомен каљати! Твоја кћи је доста патила, па ће бити снажна и од сада! Не лежи јунаштво у смрти, већ у животу.....“

Пољубила сам слику своје мајке, као душевну избавитељку своју, а зора ме је затекла за пут спремљену.

Отпутовала сам у Беч, да се тамо боље усавршим у својој струци и да — заборавим. Својима сам рекла, да сам се давно решила за то, а сада сам добила журан позив од те и те фирме. Готову робу понела сам са собом а остало оставила да шогор у ред доведе. И Даринка ме је сузним очима испратила; Боривој није дошао да се опрости, зашто — незнам.

У туђини сам провела две године у раду и тузи, но време је учинило своје; постепено почела сам бивати веселија. Боривој је имао право; ја нисам била од оних што лако подлежу.

Још нисам била равнодушна, али ни суревњива; сећала сам га се као што се човек сећа каквог милог покојника. За мене је био мртав; само што ме је по кат-кад мучила мисао: у чијем је срцу прво поникла љубав, у његовом или њезином?

Дознала сам и то. При крају године писала ми Даринка измећу осталог и ово: „Кад ћеш доћи? Како бих се с тобом радо разговарала, онако, као некада; можда не би одобрила корак, што сам га учинила — ја сам вереница!

Чудићеш се, но тако је. Ти знаш, а можда и не знаш, да смо се, т. ј. да ме је Боривој волео још док си ти овде била. Тада сам га одбила; нисам знала како он мисли, но сад сам већ дала реч и јуче смо се прстеновали. Ја сам опет весела и задовољна; он је тако добар.

Рећи ћеш: А Душан? — Њега сам да боме волела, ал сад га не волим. Он се оженио. Ваљда ти је писао. — И Стевана сам волела, но ни он није за мене; све више увиђам, да је лакоуман и не постојан, а и мишљење нам се јако разилази; познати су ти његови господски назори, па се може лако десити да ме заборави.

(Стеван је био син ондашња имућна бележника, леп но лакоуман младић. Чула сам чешће говорити, да се њих двоје радо гледе, но она је то до сад увек одрицала.)

Чим се венчамо, отпутоваћемо у Америку. Тамо у новом свету лакше ће Боривој стећи гласа а и за мене ће бити боље. Досадан ми је овде цео свет; и ваздух ме чисто гуши; тамо ће ваљда бити друкчије.“

Сва сам се стресла, кад сам прочитала то писмо. Дакле с његове стране је љубав а с њене тек симпатија и сажаљење! Зарад њезине милостиње презрео је моју љубав, јадни Боривоју. знадеш ли шта чиниш?! Или те је занела њезина спољашност?!....

Пробудио се понос у мени и ја сам јој одмах одговорила.

Одговорила сам јој честитајући и желећи обојима сретан пут. Жеље су биле искрене, али писмо орошено мојим врелим сузама; пишући га, живо сам сахрањивала и подруги пут своје срце.

После две недеље добила сам опет писмо од Даринке. Јављала ми, да се венчали и да одмах полазе у Америку.

Мирно сам прочитала то писмо, мирно сам га оставила међу друга; само ми је у грудима било некако празно, врло празно. Чинило ми се, да више срца у грудима немам. Сви осећаји ко да ми се следили.

Како су живели у „новоме свету,“ никад нисам поуздано дознала. Нису се више враћали. Тек пре десет година, чула сам, да су на брзо обоје свршили трагично. Из славољубља и жудње за богатством, лаћа