Та друга беше моја другарица.

Тежак беше то тренутак, много тежи и од онога, кад сам се с Миланом растала. Тада — а сад — супарница.

Даринка јој беше име. Била ми је другарица и сироче као и ја; модистлук је самном заједно изучила а пре годину дана отворила је и радњу преко пута од моје.

Слагале смо се и ако смо биле неједнаке природе; била ми је необично одата. Доцније сам видила, да с тога што је волела Душана, надала се сиротица да ћу посредовати да је узме. Чинила сам све могуће, но он није осећао симпатије према њој.

Волео је другу, коју је доцније и узео.

Кад је приметила Душанову равнодушност, изменула се и постала хладна, скоро груба према мени.

Питала сам је за узрок.

„Шта ти хоћеш од мене?“ викнула је, а очи јој срдито севаше; „ниси дете, да те држим на крилу!“

„То и не тражим; само хоћу и морам ти казати; да немаш право што се срдиш на мене. Нисам ја крива и то Душан — “

Свршити нисам могла, пала ми је на груди и јецала: „опрости, опрости! не знам шта чиним; та ја га тако волим!“

„Прећи ће све то. Ни љубав није увек вечита, тешила сам је.“

Није ми хтела веровати. Да је утешим, приповедала сам јој и своју некадашњу љубав према Милану. О Боривоју нисам јој ништа говорила. Држала сам да је излишно; а још нисам ви сама знала, да је излишно; а још нисам ни сама знала, да је љубав, што према њему осећам.

Слушала ме је стрпљиво, и тада тужно рече: „Лако је теби, ал у мени као да су две природе; једна добра а друга зла; вечито се косе, а ни једна не попушта.“

„Добра и зла је у нама свима, само је зло што су у теби те особине једнако јаке и тврдоглаве; Та пусти да надјача једна ма која!“

Она се смејала на моју примедбу и тужно додала.

„С тога ћу пропасти.“

Природа јој беше доиста загонетка. Колко је била енергична, толико нестална, колико снажна толико слаба, а колико добра толико зла и напрасита. Осим тога је била веома славољубива и поносита.

Но нико није без мане и ја сам је волела, врло волела; једно би изгледало пријатељство и љубав, које веже тек — непогрешивост.

Да је разонодим призвала сам је чешће себи и ту је познао и Боривој.

Да је он заволео, јасно сам сад видила. Како је она осећала, нисам хтела да испитујем. Нашто би ми и било? Доста што сам знала, да ме он више не воли. Утопљеник се маша и сламке, а ја се прихватих наде да ме можда заборавља, што држи, да га ја неволим. Згодном приликом дадох му познати како ми је у срцу. Он је видио и осећао, али се учинио да не види...

То ми је било доста. Душу су ми растрзале страшне муке. Срце и разум, понос и љубав борила се у мени. Дуго је трајала борба та, док једног дана не дође до очајања.

На што живовати живот без сврхе? И моја рука одапе пиштољ.

„Збогом Боривоју!.... Збогом мајко!....“ Поглед ми је пао на месецом осветљену слику поконе ми матере. Прекорно и тужно гледале су ме те миле очи. Рука ми је задрхтала а смртоносно оружје пало са праском на земљу.