се и зловољно окренула на другу страну; но и опет се нисам могла отрести мисли: „зашто да је збуњен и зашто не долази?“ У својој машти нашла сам и одговор: „Он те љуби,“ гласио је он. У души ми је при том било некако топло; срце ми је живље почело куцати, но тек за тренутак; после ме обли румен стида; и свега нестане. „Која вајда,“ севну ми кроз главу, „кад је твоје срце мртво. Осећај, што га осећаш, не може бити љубав. У животу се љуби тек једанпут!“

Тако сам мислила, трудећи се да своје осећаје утишам и отерам те варљиве мисли; но опет сам тек о Боривоју сањала...

И сутра-дан сам била узрујана. Чим сам се у дућану видила сама, почела сам плакати. За што? — То нисам знала: само је тако морало бити; срце ми је кипило од смесе радости и туге, среће не среће, наде и неке црне слутње.

После сам се утишала и почела радити. Умила сам се, но очи ми Беху још исплакане. На једанпут ступи у дућан — Боривој.

Уздрхтала сам се као неки кривац. И он је био збуњен и блеђи но обично.

Поздрав нам беше много хладнији него обично. Ни руковали се нисмо, а иначе нам је то био обичај.

Дужност ми је била, да га запитам, где је за толико, па ни то нисам могла; осећала сам, да би ме глас одао.

„То је зацело наруџбина?“ рече он, показујући на шешир што сам радила.

„Јесте. Седи.“ Било је све што сам му могла рећи. Примио је понуду и ћутање опет настаде; ја сам радила нервозном хитрином а он је разгледао цвеће што је лежало на тезги. Нисам дизала очију, али сам осећала његов благи али испитујући поглед.

„Што си плакала? Зар га још ниси заборавила?“ питао је прекорним гласом.

„Кога?“ узвикнула сам и дигла очи.

„Опрости“ рече он пруживши ми мој дневник. Давно сам опазио да те нешто тишти. Ниси ми се хтела одати, но случај ми је помогао. Пре две недеље си једног јутра заборавила у брави кључ од своје собе. Зацело си се журила у дућан. Прошао сам онуда и свратио сам. Код куће беше само слушкиња и мала Данка. Хтео сад да одем но Данка ме узе за руку и одведе у твоју собу, да ми покаже шешир, што јој га правиш. Хтела ми показати и пантлике што ћеш метнути на шешир, па извукла место њих из неке кутије твој дневник. Опрости што сам га неприметно узео и прочитао; није то била проста радозналост, већ нада, да ти можда могу помоћи. Али —“

„Шта, али?“ питала сам усиљено смешећи се.

Он уздахну. „Хтео сам рећи, да би моја помоћ била незнатна. Ти га љубиш и сувише...“

„Љубила сам га,“ те ми се са усана.

Он се болно осмехнуо.

„Рђава извина, секо моја. Отвори само последњи лист свога дневника...“

То је било пре две недеље...“ А румен стида суну ми у лице. Чинило ми се, да сам се одала.

Срце ми је лупало, да сам се бојала, чуће. Устала сам и донела још цвећа. ма да ми није требало.

Сад сам била мирнија. Закључила сам да своје осећаје не одам. „Та ја се варам да га љубим; па и код њега је тек саучешће и пријатељство!“