— То ће те тешко вечерас чути. Има још доста.

— Онда, лаку ноћ! Сутра ћемо наставити. Сад лези и ти, већ је касно а теча ти је легао, па неможе заспати. И кроз завесу на врати продире светлост; а то њему квари сан.

Учинила сам јој по вољи; била сам и поред радозналости санана.

Сутра сам наставила читање, чим је тетка доспела:

III.

Прошло је три године. Од негдашње жарке љубави према Милану остала је тек горка успомена; пламен у последњем издисају и ништа више.

Да га заборавим, допринела је много и она његова гадна и недостојна сумња о мени. Та да ме је тек у пола волео као ја њега, срце би му казало, да сам чиста и невина.

Заборавила сам га, али сам другог заволела. Ја, која сам дотле сањала о љубави и с оне стране гроба и држала, да никога више љубити не могу!

Био је Миланов друг и брат од тетке. Док сам била у дому моје помајке, долазио је чешће са својом мајком. Једном је у нас провео читаве ферије. Боривој; учио је заједно с Миланом једну исту струку. Иначе је био честит, разборит младић и врло симпатична појава. Још док сам Милана волела, њега сам поштовала и волела као рођена брата.

Сад ме је опет нашао. Практицирао је у месту код неког адвоката, а у шогора беше син Душан, с ким се још од пре познавао.

Душан је био мојих година а Боривој нешто старији. Обојица беху добра срца и изврсни сродници; надметали се, који ће ме боље разонодити, особито за време мога боловања, после оног растанка са Миланом.

Душан је знао све тајне моје, но Боривој није, те ми у почетку чудно било његово саучешће и старање о мени.

„Тебе секо, нешто мучи,“ говорио ми чешће; (секом је звао још у детињству и мене и Даницу) повери ми се; у друштву се све лакше сноси. „Смејао се, но тај смеј је некако чудно звучао; те сам га зачуђено погледала.

Он би ми на то за тренутак топло погледао у очи а за тим брзо оборио поглед и збуњено и брзо отпочео какву тему, што није интересовала ни мене ни њега.

Разуме се, да му се нисам исповедала, него место тога отпочела какву згодну шалу, држећи, да је смешно и детињасто говорити о оном, што је прошло и што се више преиначити не може.

Он се тада обично усиљено насмешио и бивао више дана приметно хладнији. Кад сам га питала за узрок, тргао се, погледао ме испитујући, а за тим уздахнуо, избегавајући одговор на моје брижно питање о нерасположењу његовом.

Долазио нам је сваки дан. Једанпут не дође две недеље; било ми је за то време некако чудно и тешко. Питала сам и Душана, шта је с њим.

„Ту је,“ рече ми он „видео сам га и јуче. Паздравио те. Но нешто ми је збуњен. Ваљда се што на нас срди. Кад дође, питаћу га.“

Те сам вечери много премишљала о свој прошлости; у постељи сам и плакала. Сетила сам се и Милана. Склопила сам очи, као оно деца, да му слику видим, али место њега видила сам — Боривоја. Насмејала сам