Кад сам се освестила, лежала сам на канабету, поред мене клечаше моје две ученице тарући ми чело и руке, а чело ногу стајаше он погнутом главом и сузним очима.

„Милане, опрости, опрости!“ молила сам га, пруживши му обе руке.

„Шта да ти опростим? рече он не прихвативши их. „Љубав се изнудити не може, а ја сам се томе могао надати још онда, кад си од мене побегла у врт. Зато те не корим; али ни после ниси ме морала обмањивати. Могла си рећи: „не волем те!“ А не да ме тако гадно превариш!“

„Милане! Милане! Ја нисам крива!“ јаукнула сам. Он није чуо тај јаук; био је већ на улици.

Скочила сам, да га задржим, да му све кажем и да умрем, али на врати сам се већ стропоштала. Свест ме опет беше оставила.

Дуго сам и тешко за тим боловала. Кад сам оздравила, чула сам, да се оженио Маром Базићевом.

Сад ми је било све јасно. Мојој помајци не беше доста, што сам се из дужности својевољно среће одрекла, него да постигне своју цељ, срамно ме је пред њиме жигосала и уверила га, да га ја не волим; а мој некадашњи нагли одлазак у башту и садашња молба да ми опрости, утврдила га је још већма у том погрешном мишљењу.

Мислила сам у први мах, да ћу умрети, полудети, али то не би ни једно; била сам млада и душевно снажна. А:

— Тај стих, као да ми је познат, прекиде ми тетка читање.

— Чули сте га од мене. Старка га је лане у парку цитирала.

Хтела сам наставити читање.

Одмори се мало, примети ми тетка. Гле првих бресака, па покваси грло. Сад сам се сетила, да твој део добила ниси.

— Вас као да слабо занима старичин живот? смејала сам се.

— Не, душо, врло ме занима, рече она узевши с ормана котарчицу с бресквама, ал доста си на глас читала. Ја не би могла тако дуго.

— Могуће је. Ал у мене је учитељско грло...

— Грло „новога метода,“ насмеши се она, зато вас „стара природа“ и тера у гроб пре времена. Красан стари метод уз који живеше учитељи 80—90 година! Још и данас се сећам свог учитеља. Крупан, сед и румен старац. Дође до душе раније у школу, но што сад учитељи долазе, али прозове нас једно да говоримо на сред школе или код табле, а он ако је пре подне, запали чибук, па се не види из дима; ако ли је после-подне, наслони главу на катедру па — хрче. Тек на лупу од нашег трчања по скамија, протре очи и викне: „Ко је то на среди, нек продужи даље?!“ Тако је видиш било, а не као сада. Умориш се ко псето од силних питања. Тек што им знање на левак у главу не сипаш, па која вајда? Шарлатана у свету више но икада!

— Томе није крива школа ни метод, већ домаће васпитање и окона. „Дете ретко слуша оно шта му се каже, већ радо полази путем, којим види да многи ходе,“ рекао је неко; приметала сам у своју обрану.

— Манимо се метода, већ брзо кваси грло, па настави читање. Једва чекам да чујем свршетак, журила ме тетка.