могао бити сретан, а ја сам му тек срећу желила. Та волила сам га истински и већма него себе; а не тек с моментани страсни осећаји животињска нагона, који су обично себичност, јер кад не могу љубљену особу имати, слепо јуре у пропаст, не обзирући се ни на што.

Мајка је рекла: „заборавиће је поред друге богатије и лепште.“ Те речи звучаше ми непрестано у души; и ја сам остала да живим из дужности и љубави. Остала сам да живим, но у кући тој дуже остати нисам могла. Земља је чисто горела подамном; морала сам бегати оданде, где могу нанети несрећу и где ме више не требају...

Помишљала сам: шта ће Милан мислити о мени, кад тако изненада одлазим? Но дужност према мајци одговорила ми; „За тебе мора бити мртав, па шта те се тиче његово мишљиње о теби? Што буде горе мислио, тим боље!“

„Мајка, нађите ми кола; идем сестри од тетке у * рекла сам помајци спремајући своје ствари.

„Сестри од тетке? Па можеш. Али нико те не тера...“

Зајецала сам на глас.

„Што плачеш, лудице моја? Тамо је и онако живље и веће место; ако се не сложиш са сестром, имаш свој новац а вешта си машамода, па отвори трговину. То сам ја и мислила, кад сам те дала изучити. Сирота си девојка, а мушки су врагови; лажу око девојке, док не дође до женидбе, па онда бирају богатију. Сви су они таки...“

Крв ми јурну у главу.

„Разумем!“ узвикнула сам поносито. „Али није нужно да га у мојим очима тако не достојно оцрњујете. Ја не сумњам у њега, али га љубим из све душе; а та љубав и дужност према вама учиниће да га заборавим и без тога. Ох та и ја знадем, да се у богатству лакше и комотније живе, па нећу да сам му на сметњи!“

„Сирото моје дете,“ рече она тренутно, па ме загрливши и пољуби у чело. Но опет ми је нашла још тога дана кола за *.

Кад сам полазила, Даница се гушила у сузама, а блистале се сузе и у помајчиним очима; али моје око остало је суво; срце ми се беше скаменило а душу ми заузеле мисли о неситој и грабљивој човечијој природи.

Сестра и шогор радо ме примише, особито кад чуше, да ћу им плаћати храну.

Први ми посао беше, да пишем Милану.

Писала сам му, рекавши, да сам отишла од њих. Сирота сам девојка, па ми је дужност налагала да тако учиним; треба се у младости постарати за старе црне дане.

Тако сам писала, но сам Бог зна шта сам претрпила док сам написала то неколико хладни и равнодушни речи!

Да заборавим своју тугу требало ми је што више посла. За то сам одмах отворила на своју руку радионицу и трговину шешира, где сам са две девојке радила неуморно.

Једног дана радила сам у дућану, кад се врата отворише, а унутра ступи — Милан.

Задрхтала сам и побледила.

„Што дрхћеш, змијо глатка?“ рече промуклим гласом он. „Нисам дошо да иштем рачуна о владању твоме; нећу ти ни љубавника убити; немам права на то, а зацело и није — један!...

„Ми—ла—не!“ прошапутала сам испрекидано и онесвешћена пала доле; пред очима беше ми се смркло а срце ми стегнула нека ледена рука.