Он ме стиште свим нагло бијућем срцу. Овог пута нисам побегла; нисам имала снаге, јер то беше последњи загрљај. После неколико тренутака је отпутовао.

Писма су опет летила од једног другоме. У његовим беше мале разлике. И пре су била пуна нежности; а ја сам се изражавала како сам умела и како ми је допуштао понос девојачки.

Дан по дан, па и опет беше година на измаку.

„Још месец, два, па ће и Милан доћи,“ рече једног дана Даница. „Па је л' мајко, хоћемо ли га одмах и женити?“

„Чим отвори канцеларију и отпочне радити,” рече мајка, узевши ме оштро на око.

Мени јурну крв у лице, те збуњено пођох из собе.

„Узећу му Мару Базићеву; има пет хиљада одмах на венчању, а лепа је девојка,“ заврши моја помајка, баш кад сам отворила врата.

Смркло ми се пред очима. Посрћући отишла сам до баште, до места, где ми је Милан казао, да ме воли и да ће ме узети. Изнемогло пала сам на клупу и плакала, док се није смркло. Тада дође Даница мени у башту.

„Што плачеш?“ питала ме са саучешћем.

„Сетила сам се својих родитеља,“ био ми је одговор.

Те вечери добила сам грозницу. Даница се није одмицала од мене Око поноћи сам застала. Кад сам се пробудила кандило је горело а Даница је јецала у својој постељи.

Шта си узела толико плакати?“ шапутала јој мајка, но доста гласно; постеље су им стојале једна уз другу. „Ја волим и њу; доказ је што сам је узела у своју кућу, али да њу узме не могу допустити, већ тебе ради. Она је сирота девојка. Шта је две три стотинице, а он може добити девојку с хиљадама!“

„Сирота Стана, како ће јој бити!“ јецала је поново Даница.

„Да боме да јој неће бити лако. Али ако буде паметна, увидиће и сама, да тако мора бити. Зар сам је за то одхранила да ми сину убије срећу!“

„Али мајко, мени изгледа, да и Милан њу здраво воли.“

„Воли?!“ Чудна ми посла! Млад мушки воли све што је лепо и што му је пред очима. Заборавиће је брзо поред богатије и лепше; само она треба да је паметна, да је благодарна, па да не прави сметње.

Боже, то нисам ни мислила! одјекну ми у души, а ваљда и са усана, јер обе дотрчаше мојој постељи.

„Шта ти је?“ питаше Даница љубећи ме.

Гледала сам их укоченим погледом. На послетку ми грунуше сузе, те одреши језик.

„Ништа, ништа,“ шапутала сам кроз плач; „мајка ће бити задовољна — дужност је одржала победу над срцем.“

Даница ме стролно загрли, па се гласно плачући бацила у своју постељу, а мајка ме погладила по челу и рекла некако сухопадно;

„Знала сам. Та ти си увек била моје разборито добро дете!“

Склопила сам очи, да је не видим. Изгледала ми као пилат, који Бого-човека предаје народу да га распне и поред уверења, да је невин...

Она уздахну и оде од постеље.

Како ми је било, даје се замислити. Стара моја тетка беше већ давно под земљом, а требало ми је полазити из куће, у којој сам толико среће и толико туге доживела!

Падало ми је на ум и самоубиство. Али насилна смрт оставља за собом трагове, а тога није смело бити; била би неблагодарност према мајци, а ни Милан није смео знати, да сам ради њега умрла. Онда неби