Једног дана читала сам опет у парку. Око мене беше необична тишина. Сав велико-варошки жагор: хука, звиждукање пекара, жељезница и разних машинерија, беше се за неко време — као обично пред подне — стишало. Осим тичијег цвркутања, продирало је сад још кроз ваздух тек по неки сребрнаст дечији гласић и тихо шкрипање шљунка, под теретом дечијих колица, или тешком обућом уморених раденика обојега пола.

На једанпут зашкрпута шљунак много јаче, те дигох очи. Предамном је стајала женска прилика. Један поглед у лице јој учини да устанем. Била је то жена у дубокој старости, а смешила се у моменту кад сам је погледала; па ме је то збунило. Држала сам, да није сасвим при свести. Било је на њој нешто необично.

— Опростите, душо, поче она, показујући прстом на лист, што сам га читала. Прочитала сам на том листу: „Застава,“ па видим, да сте и ви Српкиња.

— Српкиња сам, рекох, па седох опет на клупу.

— И ја ћу се одморити, ако допустите? па се спусти уз мене.

Ћутале смо неко време обадве. После неколико тренутака, маши се она за лист, што сам га уз себе спустила.

— Неће те ми замерити, извињавала се; оћу да видим какав је. Већ одавно нисам читала; можда сам већ и заборавила. Ту се опет насмешила.

Док је она пажљиво превртала лист, ја сам је посматрала.

Била је повисока слаба старица. Некада, у младости, могла је бити лепа. Црте лица биле су правилне, ал јој се сад од слабости испупчиле јабучице од образа и безубих вилица, те ни мало не доликују оном широком челу и „грчком“ носу. Обрве је имала густе и формасте. Али баш тај иначе „услов лепоте,“ чудно је одударао од старачке борасте, жућкасте коже, и модрих усана и око лепог кроја. Разгледала сам јој и одело. Било је скромно, чисто и њезиној дубокој старости и по кроју и градиву сасвим примерено.

Што сам се уплашила, кад је сасвим обична старачка појава?“ Да би нашла узрока, погледала сам је и опет.

У том старка подиже очи и погледа ме. Сад ми је било све јасно. Поглед јој се није слагао с оним старачким лицем. У том погледу лежала је нека младалачка живахност, помешана са искреношћу и добротом.

Поглед је био у правом смислу младалачки, па је то на први поглед смешио и чудновато одударало од оштрих трагова преживелих година, што јој на лицу беху исписани. Да је тај поглед изражавао терет преживелих дана, малаксалост и тугу, злоћу и лукавство, небих се зацело тргла. Овако је била — необична.

— Политика, рече она, пруживши ми лист. Невидим добро; ситна је, но толико сам назрела.

— Јесте мајко, лист је политичан.

— Право велите, могла сам бити и мајка. Али ја сам девојка — бабадевојка. Ту се старка горко насмејала.

— Бабадевојка! узвикнула сам, али само у мислима. Пристојност ми је задржала језик од из греда тог.

— Гле ви се и не чудите! рече она. Ја сам држала да ће те пљенути рукама и побећи од мене.

Погледала сам је не разумевајући.

— Чудно вам је што тако говорим, рече она тужно. То показује добро срце или непознавање света.