Дотле сам била дете, а од тога тренутка девојка. Већ прво писмо Миланово, што сам га за тим добила, тумачила сам друкчије. Дотле сам свако његово писмо комотно читала мајци и Даници, а сад сам при сваком нежнијем изразу његовом поруменила и задрхтала, да и оне што не ишчитају ...

Оне нису ништа ишчитале, но ја сам осећала, да и он мене тако исто љуби и чисто се чудила, како пре то увидила нисам.

Постала сам и према њему збуњена; бојала сам се да се не одам, па сам му ретко и писала. Оставила сам тај посао Даници, но онда је дуго морао чекати.

Што се то „мој мали филозоф“ дао у посао, кад ми не одговара, о оној теми, што сам јој писао?“ питао је на послетку измећу осталог мајку. „Или хоће усмено да ми одговори? Моћи ће и то; скорим ћу дома. Ове године ћу свести ферерије на три месеца. Већ сам вас жељан а могу учити и код куће.“

Дошао је. Већ првога дана опазила сам промену и на њему; био је према мени много хладнији. Најпре ме је то болело, после сам тек видила, да је баш та хладноћа у понашању доказ оног осећаја, који се појавио и моме срцу.

Ферије беху већ на измаку. Једно после подне остадосмо нас двоје сами дома. Мајка и Даница беху отишле некој рођаци у посету.

Ја сам везла, а он је у другој соби читао. На једанпут уђе ми у собу и седе преко од мене. Нисам дизала очију; била сам збуњена.

„Шта то везеш?“

„Теби кошуљу,“ одговорила сам не погледавши га.

„Па зашто златом? Досад то нисам носио.“

„Мајка тако хоће; биће ти венчана“ рекла сам, а глас ми је зацело морао дрхтати. Тако ми се бар чинило.

Он уздахну и оде прозору. Гледао је неко време замишљено крозањ; за тим ми опет приђе.

„Остави то,“ рече узевши ми ђерђев из руку; „још ми та кошуља не треба, па не квари те очи; већ је сумрак.“

Устала сам и збуњено пошла из собе.

„Куда ћеш?“ шапутао је пламтећим оком. „Остани, имам с тобом да говорим.“ Па ме ухвати око паса и пољуби у чело.

Отргла сам се од њега и побегла у врт. Волела сам га нада све на свету, али ми се није дало да се дадем љубити од туђа момка. 0сећала сам да то није више братинска љубав, а невеста ни вереница још му нисам била, па би морала поруменити сама пред собом, да сам искушењу без опирања подлегла.

У врту сам се сита исплакала за што, нисам знала ни сама.

После неког времена дође и он у врт. Преко руке је носио моју мараму. Сад је изледало да је миран, само је био блеђи но обично.

„Изашла си тако лако одевена, а већ се захладило; ево ти мараме.“ Па ме огрте у њу, с таком пажњом, као да сам какво слабо болесно дете.

Ја сам заиста дрхтала, но више од узбуђења, но од зиме.

„Хајдемо у собу, дошла је мајка;“ па ме узе за руку, као и лане што је чинио, те уђосмо заједно у кућу.

После два дана је отпутовао. При поласку ми рече, да ме љуби и питаше: дали и ја тако осећам.

„Зар ти то ниси увидио?“ шапутала сам узбуђено ја.

„Јесам. Али ја сам сумњао,“ па хоћу из твојих уста да чујем, хоћеш ли ми бити жена, кад свршим науке?“

„Хоћу,“ јецала сам.