одбранио од друге несташне деце, а колико је пута мајку умилостивио, да нас по заслузи не казни, ни броја се не зна! Шест година провела сам у њих. Помајка није правила разлике између мене и своје кћери; учила нас је обе кувати, месити прати и све женске домаће и ручне послове. Мене је осим тога дала изучити и машамодлук, модистлук. „Сироче си, па ти може требати“; говорила је чешће она.

Милан је међу тим свршавао науке. Учио је права у П. сваке године провео је два месеца на дому. То време беше мени и Даници најмилије; једва смо чекале да дође. Пред њега смо увек далеко истрчале, и вешале му се око врата. Он нам је увек донео по какву играчку. Но то нас није толико веселило колико његово приповедање о страном свету, школском свом животу и наукама које су нама биле непознате. Кад је то видео; доносио нам је и слао место играчака различитих књига. Упознао нас је и с немачком литературом. Сви дечији писци и песници тога језика, беху заступљени у нашој девојачкој библиотеци. За време школског свог одмора, научио нас је и Вуковом правопису; био је још у првом зачетку, но он беше његов присталица.

После смо му тек тим правописом смеле писма писати; а ради веџбања у томе и у немачком језику, захтевао је, да преведемо и по неку немачку приповечицу на српски и да му своје мишљење о овој или оној теми писмено саопштимо.

Даница му је ретко испунила жељу; била је детињастија и несташнија од мене; радије је у слободним часовима трчкала по другарицама или се склонила где год, па читала какав немачки роман или по коју првину М. Видаковића, које је мајка такође имала. И ја сам то радо читала, али су ме и друге ствари интересовале; те сам и његово захтевање свагда радо и с вољом испунила.

Тим начином зближисмо се ја и Милан још јаче. Често се међу нама изродила читава „полемика“ о овој или оној теми, но то је ређе бивало; обично смо се у назори слагали; те је он моје мишљење тек одобрио или допунио.

Но да скратим; не пишем роман или приповетку, него тек по неке решавајуће догађаје из свога живота. Појединости нека замишља свако по ћефу, а оно што ћу написати, довољно ће бити, дај се увиди, је ли „бабадевојка“ заслужила презирање и поругу, којом се обично за живота срета...

Била је већ настанула пета година од кад сам примљена у кући моје помајке. Једног дана рече ми Даница поверљиво, да ми се јавио младожења, попин син из оближњег места. Он је трговац а ја машамода, па је баба Мара, његова тетка а наша суседкиња срочила, да би били красан пар.

„Красан пар, а још се и не познајемо!“ Узвикнула сам у смеју.

„Па што се смејеш? Тако то бива.“ рекла је Даница и почела ме утврђивати да је не издам мајци; она је све на врати прислушкивала, а мајка неће да се то зна; још сам за удадбу млада. Тако је рекла и баба-Мари.

Нисам је мислила издати; али новост не беше баш обичне природе, те не остаде без утиска. И нехотице почела сам премишљати: какав мора бити „делија“ за кога би ја пошла. Нисам дуго морала премишљати; прва слика што је нађох у својој машти, беше — Милан.

Тргла сам се од те мисли и махнула руком преко чела; ваљда да је отерам. Али све заман; од тога тренутка знала сам и осећала, да Милана не љубим тек као брата и пријатеља, већ и некако друкчије.