Још и сад се сећам књига које ми је осим Доситејевих допуштао читати. Био је то Мразовићев „Поучителни магазин за децу“. „Цветник,“ од Ј. Рајића и његову историју: даље „Нови плутарх“ по Бланшару и Шилеру, Соларићево „Ново гражданстко земљеописаније“ и „Улог ума человјеческог.“ Још ми је било слободно читати неке преводе од Фенелона и других страних писаца, као и библију и златоустове беседе, од Доситеја Обрадовића, које су биле још у рукопису.

Све сам радо читала, но Обрадовићеве басне по најрадије, јер сам разумевала, а остали писци беху ми због мешања словенског језика тежи и сувопарнији; сваки час сам морала молити течу, да ми овај ил онај израз разјасни.

Тако сам од Обрадовића и Соларића почела се учити размишљању и моралу, а Рајићева и остала дела што сам читала показаше ми колики је свет и каквих је људи у њему. Теча се томе радовао; био је сретан што ми је отворио очи, да јасно и чисто видим и поштено осећам. Сиромах, није ни слутио какву ми је будућност у овом поквареном и леденом свету баш тим особинама спремио.

Тако сам проживела детињство и дочекала дванајсту годину сретно и задовољно. Но сад на једанпут паде опет судбини на памет да се самном наново поигра, јер:

— Гле како баба сравњује! насмеја се тетка и прекиде ми читање.

— Можда није њезина умотворина, приметила сам и наставила читање:

Јесте, судбини се допало да се опет самном протитра; умро ми је и теча а тетка мораде у оближњу варош својој ћерци и зету. У њих беше већ двоје деце, те не беше места и за мене.

Закључише, да ме даду у Ву....р некој доброј пријатељици моје добре тетке, да ме издржава и васпита, за оно мало новаца што ми је остало од родитеља. Она радо пристаде и још рече, да ће ми храну давати бесплатно, а са прихода моје „сермије“ да се одевам. „Тако ће бар нешто и детету остати, а мени није тешко једно дете хранити. Где једу троје, јешће и четворо“, чула сам говорити моју нову помајку.

Срце ми је задрхтало, та жена изгледаше ми у мојој детињској големој тузи и неприлици прави анђео избавитељ. Да је требало живот жртвовати, и то би била за њу радо учинила, тако сам је од тога часа заволела.

Помајка ми беше удовица, а имала је двоје деце, Даницу и Милана. Даница беше мога доба а Милан је могао имати 16—18 година; свршавао је већ 7 ми гимназијски разред.

„Слажите се и будите брат и сестре,“ рекла је помајка, приказујући ме својој деци. Но ми смо се и без тога брзо сродили. Ја и Даница немогосмо бити ни тренутка једна без друге. Милана смо опет обе волеле, као једина брата, бранитеља и заштитника свог. Та зар нас је једанпут