Била сам дете. Природа ми не беше маћеха; подарила ми је клицу свега онога, чиме дарива и другу децу своју.

Клица је била ту; и ја сам била чила, окретна и задовољна, као и друга деца. Имала сам милу мајку, драгог оца, па и браћицу и сестрице. Све сам их љубила свом снагом детињске душе своје; љубила сам их већма него и тице и цвеће и оно китњасто зеленило и плаво небо, што тако красно дичи моју постојбину, фрушку гору.

С моје стране не беше дакле никакве кривице, па и опет их брзо нестаде са света; колера их једног дана све покосила. Још и данас се чешће питам: зашто је баш мене поштедила? ...

Била сам као цветак, кад га од стабла откинеш; но свенула и опет нисам. Деца су као оне биљке, што у сваком земљишту корена хватају; па се и ја брзо навикох у дому свог старог тече е тетке.

Теча беше учитељ, као и отац ми. Деце у кући није имао; јединицу ћерку беше удао пре 10 година. Он и тетка беху ми драги родитељи. Кад су ме примили, било ми је тек пет година. Теча ме је научио читати а тетка плести. Обоје беху задовољни својом ученицом; тетка није могла да ме се наљуби, кад сам јој прве чарапе оплела, а течи је чисто коса расла, кад сам му у седмој својој години помагала другу децу у читању и писању настављати.

Сву душевну храну примала сам од тетке и тече све док нисам добро читати научила, а после сам је тражила и у течиној, за оно време, богатој библиотеци. На то ме је свикао сам теча; у данима одмора и слободним часовима, морала сам му по нешто на глас читати, а за тим сам према свом стрпљењу и пажњи с којом сам читала, добила по неку награду; обично воћа, колача, коју сличицу или играчку, или сам се смела дуже играти оних игара, које сам најволела. Давао ми је за читање понајвише „Обрадовићеве басне“ и остала његова дела. Но ја сам се касније и сама задубљивала и у сувопарније ствари и трудила се да их разумем; видила сам, да течу то весели; а за сироче нема веће среће, него кад може да задовољи оне, који га с љубављу сретају!