баш та детињарија задржи од изгреда, који би можда иначе учинили; а усамљеним је људима он често и потреба. Но једне зиме беше овладала самном нека чама. Држала сам, да ће ми бити скоро крај, па сам све главније успомене свела у једно; нека ме бар после смрти најближа околина позна онакву, каква сам. Да ће се нагађати о мени разне гатке, нисам ни тада сумњала. Кад прочитате, будите добри, па ми је донесите. Не треба ми, ал нека је на окупу; ради других; мени није нужна. И сад све памтим много јаче, него оно, што се јуче десило. Успомене најдуже остају у души човечијој. Умотала је књижицу у папир и метнула крај стола.

У томе изби на сахату шест. Радо бих била још остала, али код тетке се обично у то доба вечерало па ми се ваљало журити.

Опростила сам се са старицом, обећавши, да ћу скоро доћи и књижицу донети.

— Секо, баца неможе с тобом тичати; боле га ножице! — рече ми мали Милан. Сестре га звале „брацом“, па се и сам тако називао; само што још није умео да изговори глас „р“; обично га је замењивао са „и“ и „л“, или га је сасвим изостављао.

Умерила сам кораке и слатко се насмејала. Тек сад сам видела, да и ја нисам искључена из наслеђа прабабе нам Еве — Књижица је учинила, што „баца“ није могао са „секом“ да — тичи.

Тетка је далеко изашла пред—а—ме.

— Где си, девојко, за толико? Да вам се није што десило? питала је она брижно.

— Били смо код старе мајке. Има лепе жуте тице, па све тако, тако чине! — предвари ме „баца“, подржавајући устима тичије пипкање а рукама лепршање.

Сад ми друго не остаде, већ да кажем истину.

— Зашто ми ниси казала; ишла би и ја с тобом, рече ми на то тетка.

Рекла сам јој и свој разлог.

Зар си и о мени тако судила? питаше она прекорно.

Поруменила сам и стисла се уз њезино раме; била би је још на улици пољубила, од среће, што у њојзи не нађох оне — морске логике.

Тога вечера сам раније потражила своју сабу. Рекла сам, да сам уморна. Нисам ни слагала; уморила ме радозналост.

Тек што сам све за ноћ спремила и хтела отпочети читање, отшкрину тетка врата од побочне собе.

— Прими и мене у друштво, смејала се она. Милан ми приповеда, како је мајка дала секи књигу. Па држим, да је што интересантно, кад је сека тако рано потражила своју собу?!

— Лолица једна, и ту ме издао! — Дала ми старица свој дневник, биографију, шта ли је? Још нисам почела читати.

— Е, онда ме баш мораш примити! Само причекај, док свучем и сместим Милана. Оне две оставићу данас Лизи.

Док се тетка вратила, разгледала сам књижицу.

На насловном листу беше написано:

„Зашто сам остала неудата.“ Као неки мото беше додато: