и лакше „тера кера.“ А колико је уважених госпођа, које се удале, тек да стеку име, да се увију у свилу и кадифу и да варају свог мужа, кад год им се даде прилика. Па и така је видите, уваженија од поштене бабадевојке, која се грозила трговине са срцем и гадила пољупца — без љубави.

Старка заћута, нагло устаде и оде кавезима. Била је очевидно јако узрујана.

— Видите, рече промуклим гласом, у црвеном кавезу ми је Дамјан и Дамјанка а у зеленом Аполо и Дијана; а ено мали се игра с Аурором и цицаном Марком. Сви су добри и сви ме воле. Они су ми друштво и забава. Пазите само шта ће радити.

Отворила је кавез Дамјана и Дамјанке. Обе тичице јој слетише на груди, па се стадоше лепршати и пипкати је по бради и лицу; изгледало је, као да је милује и љубе. У исти мах зашушта у кавезу Аполона и Дијане. Обе тице очевидно тражише излаза из свога кавеза. На њиово лепршање, дотрча старици и Аурора и Марко, па се и они стадоше умиљавати; завидљиво гледећи у тичицу на њезини груди.

— Видите суревњивост мога друштва, рече она. Није ништа племенито, но и опет у њојзи уживам; видим, да ме воле бар у неку руку...

С тим отвори и зелени кавез. Аполо и Дијана радосно зацвркутаце, па јој се устремише на груди.

Притрчала сам да затворим прозор; а мали се Милан узверио, очице му се застаклиле, па само нагло дише и дрхће од чезње за тицама.

— Бојите се, да не излете? осмехну се старица; неће, док сам ја у соби. Могу их баш и на отворен прозор метнути, па се неће вијнути у слободу, већ увек мени у собу. Пуштам ја њих, да се по соби пролете; но онда држим у крилу Марка и Аурору. Немам баш неограничено поверење у њима; слушају ме до душе; већ на оштрији поглед повуку се у буџак: но природа остаје природа, па се бојим да не буде каква изгреда... Ретки су и људи, који јачем искушењу не подлежу. Па шта могу тражити од неразумне животиње?!

И ја и Милан играсмо се неко време тичицама. После их старка опет метну у кавезе, заденувши у сваку по парченце шећера.

Чим тичице опазише шећер, удесише неку пријатну арију: тек кад су је свршиле, почеше пипкати шећер.

— Тако. Сад сте заслужиле, смејала се старица. Ко не ради не треба ни да једе.

Милан никако да скине очију са кавеза, а образићи му се заруменили.

Она га поглади по косици.

— Како би ти мајка радо учинила радост са једном таком тичицом; само кад ми неби биле тако одане! Овако ће ме тек гроб од њих раставити. То су једина створења, која ме још воле...

— Зар немате баш неког од својих? Питала сам и други пут.

Она љутећи оде шифонеру, отвори га и донесе неку кутију, па је метну на сто. У њој је било писама сортираних по величини и везаних у мање и веће пакетиће. Исто тако беше у њој неколико дењчића другог рукописа; а разметнуто било је нешто папира и неког цртежа. Све беше јако пожутело. — Знак, да им идентитет није тек од јуче.

Преметала је неко време по кутији и онда извади чак са дна једну сашивену рукописану књижицу.

— Ево, рече, пруживши ми. — Најпре сам вам хтела све усмено казати. Но овако је боље. Не марим о себи да говорим. Нису баш пријатне успомене; а можете и из овога све дознати. Писала сам још пре 15—20 година, дотле сам водила дневник. Смејаћете се, но кад-кад нас