— Па шта да се ради? омачеми се са усана, после неколико тренутака.

— Шта да се ради? Добро велите, ћерко. Пада и мени кашта на памет, да би баш женскиње требало тако да се запита. Радњом, енергичном радњом, могло би тек оно излечити бар потоњи нараштај од трулежи, која све више хвата корена. Често тако размишљам, особито у зимњим дугим вечерима. Чујем какав догађај, прочитам што, или видим какву погрешку што се у свету око мене десила, па онда мислим, мислим, да ми је после и самој смешно. Ал шта ћу? сама сам, па се поред плетива својим мислима разговарам. Други пут баш нећу. Ал Боже мој — шта ћу онда? ... После ми је тек смешно, па фалим Бога, што ме још оне нису оставиле. Долете па ме разоноде. Никад ми није дуго време. А како сам сама морала бих полудети или трчкати од једне до друге породице, да пренашам гласове и решетам ову или ону кућу, као што то чине многе токорсе даме и матере читаве породице. Често мислим и о томе, па се кад-и-кад на њих и наљутим, а после мислим: ваљда сироте немају својих мисли?!

Насмејала сам се на глас.

— Што се смејете? Искуство ме је научило да свако „зашто“ има своје „зато,“ а самоћа, патња и размишљање, научише ме још и извињавати... Иронија и бол звучаше у последњим старичиним речма.

— Па реците мајко, шта би требало женскиње да чини, да коракне кораком права напретка? Мене то интересује.

— Пре свега треба праве воље за бољитак, па онда још нешто, а последице би дошле саме од себе.

— Шта је то „нешто?“ То ме интересује.

— Видим вам из очију. Но то ћу оставити за други пут. Иначе ме други пут нећете посетити... Сад ће најбоље бити, да расечем лубеницу. Ено мали сишао са столице. Не занима га наша „полемика.“

Хтела сам да је заменим у сечењу. Није ми дала.

— Не, то ћу ја урадити, говорила је. Ко зна оћу ли још кад год сећи. Ову сам за вас узела. Ја их не једем. Вруће не ваљају, а од хладне за час се поболем. Стара сам. Лубеница је била зрела и слатка.

— Добро што се десила слатка, радовала се она. Па једите колко вам је воља. Подајте и маломе. Ено се опет игра са мачком и псетом, „мојим друштвом.“ Заборавила сам да вам га прикажем, а тако зовем своје канарине, мачку и псето. Мислиће те да сам каква „чегртаљка“; толико вам говорим. Чудно ми је и самој. Кад-кад немам речи. Мрзи ме чисто говорити и оно што морам. Разговор овакав никад не почињем. Мислим: не ће ме разумети а могу ме и исмејати. Чудан је свет. Али данас ми је опет некако топло око срца. Чини ми се, да сам с педесет година млађа. Видим, да има неког, ко ме разуме и ко ме не ће исмејати за то, што сам овако остала. Уседелицу свет обично исмејава. Ко пита, за што си тако остала. Доста да ниси удата, и то је довољан разлог, да с неким презирањем о теби говори. Баш као да ниси свестан створ, већ мртва роба, која остане у дућану, што нема купаца, или што је лошија од остале робе.

Кад човек чује, или чак и осети таку пресуду света не зна шта ће: да се смеје или да плаче над развалинама правде и сасушеном клицом светског здравог разума. Но и опет боли, још те како боли та глупост светска. Како и неби, кад ти предпостављају лошију од тебе, само за то, што је удата! Баш као да је брак чистилеште сваког душевног гада и фирма неприкосновеног поштења... Ником не пада наум, колко се себичних, на и неморалних жеља баш под том фирмом сакрива! Та зар је један, који се оженио тек да са жениним имањем господски левентује