потребе да ме се маши, па ма иначе како да сам чезнула за том руком... То је видите узрок, а не хладно срце.“

Старка ућута. Изгледало ми, да ће да прекину ту тему а баш ме је почела интересовати. Зато је упитах:

— Зар ви мислите, да спољашњост не може човека стално привући?

— Најпре једите, а после ћу вам казати, како о томе мислим. Ви слабо једете! рече она, нудећи ме. Глете само; још ово парченце хлеба са маслом. Та узмите, тек сте га коштали! Немојте гледати на мене.

Примила сам понуду, а она наточи себи чашу воде, па настави:

— Не поричем, да спољашност око привлачи. Али ако је унутрашњост шупља, само моментано. Често је тај утисак моћан, па човека неко време и занесе, али стално га везати неможе. Особито не може она везати разборита човека. Изузетака је да боме и у томе. Но будите уверени, да су таки људи у самој ствари „лакша роба“ ... Ти и незнају шта је љубав. Разумем, права љубав, а не оно, што веже падишу за његове буле или петла за кокоши. Извините ћерко, овај мало драстичан израз. Али кад се неки свет не стиди трулеж подрањивати, што би се ја стидела вама казати, какав је тај трулеж. Јелте, да је тако? Па ми не замерите! Незнање и невиност није једно исто! А ви нисте данас дете. Бар претпостављам, кад сте већ учитефица... Тело је, по мом сваћању, одећа и склониште душе, настави она. Па као што неможе свестан човек заволети мртву лутку, са њезина шарена одела, исто тако не може истински волети ни спољашње лепа човека, без душевних врлина. Само децу, ма и матору — насмеја се старка — везује шупље шаренило, а свесна разборита човека никад. Ко се држи за свесна, па и опет тек спољашњост на предмету своје љубави уважава, не поштујући његове душевне врлине, тај или себе прецењује, или не познаје љубав. Осећај, што га таки људи имају, само је страстан занос и животињски нагон. Нико на пример не пориче, да мајчина љубав није најмоћнија и најсветија. А кад мајка пита: какво је лице њезина детета?! Сродство душе и срца привлачи је њему, па јој је мило онакво какво је. Сродство душе и срца треба да веже мужа и жену. А то полско сродство лежи поглавито у сличности карактера. Разумете ме — карактера! — Темпераменти могу бити сасвим различни и појмова о свету. Укратко: у узајмном поштовању мушког и женског човека.

— Ту се мајко, с вама не слажем. Зар је љубав и поштовање једно исто? Ето на пример, и ја многе мушке штујем, а ни једног не љубим.

— Нисте ме, ћерко, разумели, бар не онако, како сам ја хтела. Ја нисам одређивала, шта је љубав; само сам рекла, да је она љубав права, која потиче из душевног сродства, а не са спољашњости, заноса или животињског нагона.

— Е, мајко, онда је на свету мало праве љубави. Ко данас пита за поштење, разборитост и остале душевне врлине? Доста кад је лепа ларва и дубок пун џеп! Цео свет, особито мушки и не почиње онде љубити, где би требало да поштује. Тек мане, недостаци и слабост женскиња њих привлачи; врлине се обично узносе, хвале, цене и поштују тек устима, речма, а срцем ретко ко за њима жуди.

— Зато и јесте све мање љубави на свету. Љубав је ћерко, најнежнија и најплеменитија „биљка“ човечија срца и душе. Ретко је земљиште у ком она ниче, а ретко се ко труди и да је позна. Зато се с њоме и њезиним именом и тера — швиндлерај.

Уздахнула сам и оборила очи, не рекавши јој ништа. Било ми је срамота, да потврдим и ту ману нашег хваљеног културног века...