— Већ и тај жутокљун мисли кад се жени: нека је новца, а жена је на свету и више! Па и девојке можеш на прсте избројати да траже у мужу ваљан карактер и верна разборита друга. Нека је ма и сулудаст, само нека је богат. Еквипаж и вранци, кадифа и злато, — то јој је сва жеља и сав идеал!

Јесте, ћерко моја, само животињски полски нагон сада још влада. Праве свете љубави, сада је ретко! Та света љубав мужа и жене давно је детињарија, занос и лудорија. Па је ли чудо што се до овог дотерало?! При ступању у брак он шпекулише, она шпекулише, па шта ће те више? Прави вашар и трговина! Често бих таки брачни пар споредила са две варалице, које често ступе у савез, да с удвојеном силом још лакше варају и левентују, али чим се даде прилика да преваре и — једна другу. Дође ли једно од њих у било какву неприлику, зар се надати саучешћу, пожртвовању и помоћи од — така савезника?!

Док траје новца, левентују обоје и сносе се, нестане ли га, бива свешта. Још је срећа, кад се за времена разиђу, Али, ако их је везао који члан породице, онда је тек зло. Дужност везује, а срце — хладно. Ту, или се дужност пренебрегне, или — ако је и мрве понашања у њима — врши се, али како?! Свађа, речкања, пребацивање, гунђање, плач и уздисаји свакидашњи су гости таког брака.

Па из таког јада и гада, зар је очекивати свестан подмладак! Наћиће се, дабоме, као и свуда по неки изнимак, али већина ће пропасти. Пример је најбољи васпитач.

А где су ваљани примери?!

— Добро, мајко, али ја сам од старијих слушала, да у браку понајвише они рђаво живе, што се из љубави узимају?

— Љубав! љубав! зар је све љубав што се тим светим именом назива? Животињски нагон, сањалачки занос, или навика на леп или створ, хоће свет често љубављу да крсти. Али љубав, права света љубав, која није потекла из моменталних утисака једрих плећа, црних наусница, свил'не косе, бисер зуба, чарних очију и бела и румена лица, већ којој је главни основ узајмио поштовање душевних врлина, сличност назора и карактера, мора у браку тек благослов и срећу доносити. Такова љубав је и трајнија; траје и онда, кад једра плећа љубљене особе спадну и кад руменило са лица у борби живота нестане!

— По вашим речма, спољашња лепота мало утиче на праву љубав?

Спољашња лепота? Шта ви разумете под том лепотом? Кинез стеже својој ћерци ногу, да би је полепшо а нама су гадне и смешне те здепнасте кратке ноге; ми сликамо врага црног а црнац га замишља белог. Ето видите, да појам о лепоти није једнак! Сва божија створења лепа су, ако само нису богаљеви или измет природни. Укус и фантазија моја ћерко, игра ту главну улагу! То двоје одређују шта је лепо, шта ли не. Зато и треба настојати, да се те две особине још у деци управе на прави пут. Кад би се у свету претпостављало здравље болесној уображеној лепоти, а душевна лепота спољашној, видели би, куд би свет отишао! Ја, сам ето већ остарила а не могу да појмим: како човек неког може волети тек због телесне лепоте?! Мислићете да можда никад нисам била способна за љубав, кад тако говорим и кад сам остала неудата. Не, ћерко није тако. Куцало је топло и моје срце, можда топлије, но стотину других, а остала сам овако, нешто са дужности а нешто баш са тог топлог срца и поноса.

Дужност ме је често приморала, да своју срећу туђој жртвујем; топло срце није хтело да купује љубав, или само да љуби, већ је тражило у истој мери одзива; а понос ми није допуштао, да „лижем руку,“ која се могла ма у шали на мене измахнути, или која није осећала