— Зашто; мајко? Ето видите, и јабуку је од вас примио. Добро је он дете. Је ли Милане, ти волиш мајку? Већ с питањем сам хтела потврђујући одговор.

Дете погледа у мене, па у старицу, и онда му се преко усана једва измигољи тихо и неодлучно: волим.

— Ето видите, да ја погађам, смејала се она. Децу привлачи на први поглед тек спољашна лепота и младост. Доброта и остало, привуће их тек постепено. За то и нећу да уображавам, да сам му већ сад симпатична. То би дошло тек доцније, кад би почео примати утиске и од унутрашњих мојих особина. Данас их још нема. Па ма колико се око њега умиљавала, слабо бих успела. Да је старији, тек би можда помислио:

То сам научила од газдаричине девојчице. Учила за испит декламовати. Дође ту мени, па говори, говори, да сам примила већ и ја.

Хтела сам јој рећи, чија је то песма, но она настави:

— Добра и оштроумна девојчица, али је јадница несретна. Грбава је. Испустила је слушкиња још као мало одојче. Шта ће те? Мати велика дама, па бива свашта.

— То се може свакоме десети и поред најбоље пажње и надзора.

— Може, али тек ређе. Још ви незнате по неки варошки свет. Мушки ме се не тиче. Слабо водим рабош о њему. Али женски, женски! Само то чудо и покор да видите! Кад-кад се само чудим и крстим, па се питам: Где им је свест? Где су им матерински осећај, кад тако своју децу занемарују?!

— Како, мајко? Ја понајвише видим накићеву дечицу. Изгледају, као неке накићеве лучице. И то већ показује неку материнску љубав и старање о деци!

— Нећу да кажем, да није љубав. Љубав је дабоме. И најгора мајка воли своје дете. Но површна је и мајчинска љубав код таке врсте матера. Сујета је то, моја ћерко, и више ништа. Хоће заједно са децом својом да светли пред светом, разуме се, не са душевним својствима и здрављем, већ у спољашњем блеску. Дубок мужевљев џеп, па има шта да црпи! — Где тога није, дере му кожу с леђа, да накити своју душевну наготу. Право има, кад је нашла медведа са дебелом кожом!...

Старка беше дошла у ватру.

— Мора мајко, да игра по њезином такту — купила га је.

— Добро велите, ћерко, рече старица а лице јој узе сетан, да не речем, болан израз. Зар се данас склапа брак из узајамне љубави, поштовања и познавања?! Не, никако не! Новац, проклети новац, главни је фактор свуда!

Грамљивост за њиме, уништила је сваки племенитији осећај. Љубав и поштовање одавно је постала детњарија. Отуда и овладао срцем сваки моралан гад а друштвом покор и трулеж!

Старка уздахну и заћута. После неколико тренутака настави опет:

— Било је и пре тога гада и трулежи, али у много мањој мери, Дешавало се, да је по неко узео девојку због мираза. Исто тако, бивало је и обратних случајева, да се девојка удала без љубави према момку; али тој погрешци су обично родитељи били узрок; млада срца била су бар увек непокварена и чиста. Сад је и то друкчије. Сад и момак од 17—20 година не тражи жену, већ новац. — Није у реду што ћу пред вама, дететом да кажем, али ко год мало оштрије погледа по свету, увидиће, да је тако.