у књизи судбине, толико исто и од стране пољакове по ребрима Алемпијевим. А кад и судбина већ почне да води овако дупло књиговодство, те да на две стране пише, онда шта вреде ту лекови!

Алемпије је дакле свакојако морао умрети, ако низашто, а оно за љубав писцу овога романа коме, на пакост, још у првој глави треба једна удовица.

Сахранише лепо Алемпија, а Аника удовица без и једног детета. Нема јој још ни двадесет и три године, а лепа и снажна, рекао би човек може да понесе у сваку руку по једно момче и да га олако дигне за једно колено. Многи су због тога сумњали да она није нешто тукла по који пут покојника, али то није било: они су одиста лепо живели. Свега пет шест пута за те две и по године ако га је ухватила за гушу, бацила га под ноге и месила као да га је у наћве положила а не на земљу. Али и у том случају, кад би покојни Алемпије, онако мало строже, викнуо: ,,Јаој, Аника, пуштај по Богу!”, она би га таки пустила. А и какав је био Алемпије према њој! Он мали, недорастао, жгеба, а она, болан, израсла као јаблан. Образи јој румени, пуни крви, као да свагда мрси, а држала је, Бога ми, сваки и најмањи пост. Ама у свему је била тако некако од Бога удешена, да јој је баш и доликовало да буде удовица. Оно што је о пратњи и прве суботе мало нешто плакала, ни мало јој није искварило ни очи ни