Алемпије је добио позив да оде среском капетану, где је имао да се узме на одговор што је погдекад имао обичај да у туђем забрану насече по која кола дрва. Па, како ће човек да продангуби читав дан у вароши, да му не би бадава било, намисли да понесе и мало воћа те да узгред прода. Он је то врло лепо замислио и једино што би му донекле могло покварити рачун то је, што он нема својега воћњака. Да би и ту незгоду отклонио, он се упути с кошем у туђе воће и попне се на крушку. Пољак га међутим спази, свуче га са крушке и тако га душмански испребија, да је једва до куће дошао. Отад ухвати неку бољетицу у грудима, и прво време кашљао је онако сасвим мушки, а затим поче као маче. Па онда, Боже ме прости, није више ни кашљао, него је мање више шиштао и све је тако тихо говорио као да није рад никога да увреди. Кад хоће што да каже, а он просто шапће као какав Божји угодник.

Није много ни боловао, највише месец дана. А лечио се сиромах свакојако, али, кад је што писано, шта вреде ту лекови! Гасили су му четири пута угљевље, попио је две оке пелена, метао је метлу под јастук, пребацио је ватраљ преко куће, купао се у води са седам извора, облачио је кошуљу неке бабе из не знам ког села, која се није никад удавала, али — бадава, било је писано, и то, било је писано колико од стране усуда