у селу већ давно и давно заборавиле. Још само баба Кана и данас, кад хоће да прича ма што из прошлих времена, па макар то било и причу о оној Јоцковој батал-воденици у Прелепници, сваки пут ће почети своју причу овако: „Још док беше Мага (а Мага је Аникина мајка) млада, док оно код нас у селу често спаваше капетан, кад је по срезу откуда ишао, за Јоцкову се воденицу говорило да не сме млети средом и петком...”

Уосталом, за баба Кану се зна да хоће да рекне лошу реч и за мртвацем, кад дође ноћу да га чува, а за Јању се зна да је због једне лоше речи изео двадесет и пет батина усред вароши пред начелством, док је још било батина, Бог да их прости.

Могли су најпосле говорити шта је ко хтео, али Алемпије и Аника проживели су две и по године баш лепо. Шта више, они би и још две и по, или можда и много више година проживели врло лепо, да не потеже Алемпије те умре.

Не може се баш у тврдо казати од чега је Алампије умро. Једни веле што је пао с крушке, други веле није, него од злих очију, а трећи веле: није ни то, него од зле руке. А како то некако све на једно излази, то би се готово и могло утврдити од чега је умро, ако само испричамо цео догађај. Када се из те приче избаци све оно што су дометнули рођаци и пријатељи, још оне ноћи кад су чули покојника, остаје оваква гола истина: