— Рекох ли ја теби, кмете, све ће се то чути у своје време.

— А шта то? — буни се кмет.

— Па ова брука! — вели ћата.

— Нема ту никакве бруке. Ја ту Анику тако рећи и не познајем. Сећам се покојног Алемпија, приапсио сам га два три пута, али њу не знам.

— Другом ти то, кмете! Нисам ја луди Тиосав па да ми превијаш хладне крпе. Знам ја теби све трагове.

— Знам и ја твоје! — избрецну се кмет.

— Е, кад знаш, кмете, — плану ћата — а ми ћемо онда једно другом поћи по трагу, па шта коме Бог да!

И после тог разговора кмет и ћата сасвим ућуташе, скоро као и да се не познају.

Па онда кмет се завади и са дућанџијом Јовом. Вели му:

— Ти си Аники давао на вересију.

— Јесам! — вели Јова.

— Па немаш рабош у који си бележио.

— Немам — вели Јова.

— Дабоме да немаш, јер си другачи рабош имао, а не као што приличи честитом трговцу. Ено ти сад, твој се рабош породио. Да ниси бележио, не би се породио. Иди, па узми дете!

— Ама, откуд ја? буни се дућанџија.

— Да ко ће? Је л’ признајеш да си јој давао онако... на вересију?...