да је фљиснуо жену по носу зато што му рече да је у Аникиног детета нос као у њега; док за Спасу Видојковића кажу чак да је изгрувао жену песницама у леђа, и ако му она није казала да леђа детиња личе на његова, него јој се само учинило да су им уста слична.

Па онда мало по мало почеше једна другој: „Па ти си ми казала ово!” А она њој: „А ти си мени казала ово!” Те узеше да, се и свађају, па да се пљују и да се хватају за кике.

Настаде право чудо и брука по селу. И да је остало само на женама, ни по јада, него се и људи позавађаше.

Прво се, веле, завади кмет и ћата. Још одмах после онога разговора са Радојем Крњом, кад му је Радоје казао да је кмет за време службе божје био у Анике, ћата је пребацио кмету:

— А ти, кмете, тако?

— Шта је тако?

— Место у цркву, а ти тамо у Анике. Хоће да ти пукне брука, а капетанове уши допиру и до нашега села, јер упамти: што већи чиновник то веће уши!

— Ама, шта ти то мени! — као буни се кмет.

— То што ти кажем! — вели ћата.

То су водили такав разговор онда још, а сад, кад већ пуче брука, дође измеђ’ њих и до мало оштријих речи.