— А ја чујем — одговара Живка с друма — на дућанџију!

И тако се гласно поче већ по целом селу да узвикује и да довикује.

Испочетка не хте ни једна жена да оде Аники, него још свака окреће главу кад прође крај њене куће, а после, свака редом пође да обиђе сиротицу, кобајаги да је дарује, севапа ради, а у ствари само зато да се својим рођеним очима увери на кога дете личи. А како се која отуд врати, прича све више расте те се испредају читава чуда.

Најпосле, жене као жене, мало им било што својим причама нагрдише попа, кмета и дућанџију Јову и не знам још кога, него свака опазила на детету и по нешто што на њенога мужа личи па кад се вратила напопастила сиромаха. Тако, на пример, Стана Ивкова дочекала грешнога Ивка још на вратницама:

— Стани — вели му — Ивко, да ти нешто загледам очи!

— Ене, јеси л’ излудила? — ишчуђава се Ивко.

— Па да видиш и нисам. Него откуд у тебе

очи као у онога тамо?...

— Ама у кога?

— У оно Аникино!

А Ивко јој покаже шаку колико да јој укратко каже како мрзи објашњења, те Стана заћути. То тако Ивко, а за Радована Кнежевића веле