ако не том приликом, а оно у цркви, за време онога најдужега „и...” у херувици. Јер, ваља знати, да то „и...” сви богомољци сматрају као паузу кад се може погдешто и проговорити. Дакле за време те паузе сусетка ће рећи сусетци: „Колико се молим Богу за себе, толико и за своју комшику Перку. Не знате колико је то несрећна жена и шта трпи од свога мужа. Не волим, знате да од мене изађе та реч, али ме је жао. Па, за Бога, комшике смо, мора човек да воли свога ближњега!” И све то некако увијено, обучено, као и да није хтела да каже.

У селу то многа друкчије бива. Стане Станојка на вратнице па дозива своју комшику Пауну, која је рецимо у шљивику:

— Пауна, о, Пауна!

-Ој!

— Јеси ли чула шта се вели за Аникино дете?

— Нисам!

— Кажу: личи на попа.

— Ама немој грешити душу!

— Јес’, Бога ми, веле: пљунути поп, само да метне епитрахиљ па да служи!

Тако рецимо Станојка Пауни, а Стамена Живки довикује са пласта сена те се ори ливадом све до друма.

— Живка, о Живка! Чу ли ти за оно Аникино дете да личи на кмета?