Исајло. — Зар му ти то ниси ухватио крајеве, кмете?

— Ко, ја? — пита кмет. — Ухватио сам, како да нисам ухватио!

— Е, па, зато је кмет — додаје Радоје — да пази да не падне нека срамота на село, као и поп што је зато ту, да пази да се народ не исквари и да не преступи законе Божје!

Међутим, док је то Радоје говорио, поп је једнако размишљао, да није баш данас требало у цркви да говори о томе, како на запуштеној њиви треба сви заједнички да деламо; па онда, размишљао је о томе, како је кмет ужасно глуп, јер сад кад је требало макар шта да каже а он ћути, па најзад паде му на памет и то, како би заиста требало цркву окречити. И све је то некако брзо прошло кроз његову памет, те није ни чуо шта се даље говори. Диже затим главу, па рече Исајлу и кмету из Буринца:

— Не бива овде да разговарамо, ’ајдемоте до моје куће. Много ме забринула ова ствар. То се није никад у Прелепници догодило. 'Ајдемоте, браћо, до мене!

У истину и одоше. А Радоје отрча у механу да и тамо јави новост, а одатле ће после на бунар да каже женама; а сићи ће још и до воденице, јер ће и тамо бити штогод народа, па ће најзад ићи и од капије до капије, а тешко да неће поћи и у које друго село.