а некмоли старешине народне и црквене! — па на те две речи „народне” и „црквене удари” јако гласом и намигну и код једне и код друге.

— Па — настави Радоје — удовица Аника родила јутрос, родила мушко!

Поп се направи као да није чуо, већ поче да намиче читу на чело и пита:

— Ама која родила, је л’ она Савка?

— Није Савка, попе, већ Аника, удовица!

Поп прогута оно што беше и првипут прогутао, (биће да му је мало заиграло колено, али се под мантијом не виде) па онда погледа кмета, кмет погледа одборника, одборник погледа дућанџију Јову, а дућанџија Јова, као најмлађи у друштву, погледа у земљу. Најпосле диже главу дућанџија Јова па вели:

— Па нека јој је срећно, нећемо ваљда на бабиње, 'ајдемо попу!

— Ама људи;, таман сад година и месец како јој умре муж Алемпије!

— Тако ће бити, година и месец — додаје поп сасвим озбиљно, као да га неко пита. — Баш се сећам, вели, као данас, није му било помоћи. А добар је био покојник, само што је имао погане руке.

Радоје се сад окрете Исајлу, па вели:

— Рађају ли, Бога ти, у вас удовице тринаест месеца по мужевљевој смрти?

— Ама то ће бити нека ђавоља посла! — вели