Ама то Радоје рече некако журно чим је дошао, иначе он иде понајлак и гега кад иде. Па и то што је честитао празник друкче је некако казао, све се смеши, и као задовољан је и пакостан је и једак је.

— Бог ти среће дао! — веле му сви.

— Дај Боже — одговара Радоје — овај нам празник донео добра свима! Дај Боже, да нам година буде берићетна, овце нам се јагњиле, краве нам се телиле, па чак и удовице, дај Боже, рађале све мушку децу! — па то Радоје изговори као да држи чашу у руци, а пакосно се смеши и гледа све редом.

Поп као нешто прогута, па онда се прибра и поче као у шали:

— Е, е, ти то баш ређаш и као здравиш! А коме здравиш?

Радоје се и даље смеши па вели:

— И здравим, боме!

— Е па, нека је на здравље! А сад 'ајдемо до попове куће па и да испијемо, — додаде кмет па се окрену и отпоче малопређашњи разговор како би требало заиста окречити цркву.

— А зар, Бога вам — узвикну Радоје за њима — зар не знате шта је ново?

— Јок! — каже Исајло. — До ти ако ћеш да нам кажеш?

— Хоћу, дабоме да хоћу да вам кажем, јер вредно је да чујете, вредно је да чује бели свет