колере, па се поведе реч о томе, и дућанџија исприча на дугачко и на широко како је брат његовог деде умро од колере „као пиле”. Вели: „Часком, брате, тек погледа нас све редом што смо били тамо, (ја сам био мали), па се ухвати рукама за трбух и умре!” После већ проговорили су неку реч и о чуми, али поп их обавести, вели им:

— Чума, брате, то не постоји. Не може се историјски доказати да постоји; то више онако у народним песмама!

Кмет из Буринца прича опет како ће да се уведе неки нов прирез за наоружање, вели, причао му сам писар из среза. Поп Пера, разуме се, налази да, као човек који помишља на посланичко место, треба да каже своје, па вели:

— Што се тиче наоружања, то је утврђена потреба, само ја нисам за прирезни систем наоружања!

Ту попову реченицу каза кмет друкчије т.ј, он је и за наоружање а и за прирез, а нама је већ из раније познато да овај кмет воли прирезе.

После овога разговора, одборник помену како би требало цркву окречити, али, како нико ништа на то не рече, опет обрнуше реч те о овоме те о ономе, и готово се наразговарали и дигли се на ноге, те хоће да пођу мало до попове куће, а приближи им се Радоје Крња па:

— Помози Бог, срећан празник!