ни твоја чита неће ти бити тесна, него ће да сиђе преко носа и преко ушију; а ако лајем попе, у школи сам научио још док си ти био учитељ!

Попа као паметан човек не одговори Радоју ништа, само што баци један тужан, сажаљевајући поглед на Радоја, као на „изгубљену овцу” која је кадра чак и попу да набије читу на уши.

Међутим се за Радоја не може рећи да је био „изгубљена овца”; пре би се готово могло рећи да је он био „изгубљени ован”, јер откад му се, ево, измаче и трећа удовица, те остаде без наде да ће се кадгод моћи, и он оженити, поче да буче по селу толико, да је већ и кмет са ћатом размишљао: како ли би му се могли скратити рогови.

Најпосле, ко би се још у селу обзирао и на Радојеве речи, да се само није десило нешто друго.

Био велики празник, мислим Благовести, те се сабрао народ у Прелепници чак и из других села. А кад се тако збере народ, поп Пера неће пропустити прилику да проговори коју у цркви. Има једно пет-шест година како се поп Пери прохтело да буде народни посланик, те отад чешће проговори у цркви. Раја из Крмана чак казао једанпут пред многима: „И истина је људи, умео би поп Пера да нам вајдише!” Па онда и многи други су тако мислили, али, што је главно, то је, што је и поп Пера тако мислио.

Од то доба иде поп Пера чешће и у механу.