— Сме ли сваки? — пита Радоје Крња.

— Ко га зна! Кажу мени Немци: извол’те сињор Панто, пробајте ви (сињор, знаш, код њих значи господин) а ја рекох: хвала, а жао ми је и сад, требао сам да пробам.

— То си баш требао! — додају двојица тројица.

И тако је ћата причао док су га слушали. А слушаоци су један по један одлазили, а последњи сам остао Радоје Крња.

Кад су остали сами, Радоје му се поверљиво приближи, седе за његов сто, поручи му ракију па ће тек почети;

— Овај, ћато... ти си тако рећи научен човек.

— Ако сам научен, видеће се то у своје време, а не примам да ми се то каже! — вели му ћата, па завуче обе руке у џепове од прслука.

— Молим, молим — додаје Радоје Крња — ја нешто друго хоћу да ти кажем.

— Извол’те, кажи.

— Па, ето, да ли ти знаш куда је отишао поп из цркве?

— Не знам. Ако није код Анике?

— Јесте. Бога ми, али има нешто повише што ја хоћу да ти кажем.

А ваља знати да је Радоје Крња био удовац, и да није крња, нашао би досад себи друга, ал’ овако, чека само где ће која удовица да остане