од тада пет-шест година није га нигде било. Он каже да је то време провео у „Немачкој” и много се чему научио. Кмет и сада каже, кад по који из села примети да ћата много пије: „Па нека пије колико хоће; био је по свету па је видео, и тамо људи пију, и то још какви људи!” А једанпут му је и сам кмет приметио да је пијан, али му ћата вели: „Ако сам пијан, видеће се то у своје време, али не примам то да ми се каже!”

Има их који кажу да је ћата ученији од учитеља, јер је видео много света и зна много да прича. Он је вид’о људе што једу жабе. „Немци једу, гледао сам својим очима!”

— А је ли истина, Бога ти, ћато — пита Радоје Крња — да Талијани једу змије?

— Истина је, каже ћата, гледао сам својим очима. Нудили ме, кажу: извол’те сињоре Панто (сињоре, то код њих значи господине), извол’те кажу, а ја велим нека, хвала, нисам при апетиту! Апетит, знаш, талијански ће рећи стомак. Тако им кажем, а мислим се у себи: иди, бедо, да су ми се јеле змије, остао бих ја у Србији па би био богат човек.

— А како их праве, Бога ти, ћато? — пита меахнџија, па пљесну ћату по рамену оном тежином кретања руке, којом у опште кредитори спуштају руку на раме својих дужника.

— Како?... с луком. Припрже мало лука и тако... метну још нешто да мирише...