не говори у цркви, Боже сачувај, он цркву поштује и у цркви је прави светац. Једанпут само за време службе што је клисару опалио шамар у олтару, па то тако одјекнуло и шкрипнуло, да су побожни хришћани мислили да се отварају врата олтарска.

Што се учитеља тиче, он и не припада селу тј. утолико што и не излази нигде у свет. Он за себе вели да је научен, па зато нигде из школе не излази.

Могло би се за ћату Пају Јеремића казати да је такође врло научен, јер нигде из кафане не излази, али то ћата не прима да му се каже. Он вели: „Ако сам научен видеће се то у своје време, а не трпим да ми се каже!” Овај ћата био је каплар у сталном кадру, па за једно „нећу” одлежао је годину дана апсе, јер „по војничком закону нема „нећу” — вели он — а ја, Бога ми, и Богу ћу казати нећу кад нешто није право!” (А то „нећу” састојало се у томе, што је из неког писма командировог извукао банке.

После је био отворио као неки мали дућанчић, па кад му се на артиклу ракије показало много расхода, онда је управо тај артикал учинио те ни на другим артиклима није било прихода. Па кад је једног дана све артикле попио, затвори дућан, обиђе све оне који су њему били дужни, а заобиђе оне којима је он по коју сумицу дуговао, па оде „по еспап” како тада рече. И