је већ одавна батал, те сад у њој, по одобрењу општине, седи нека сиротица Савка, колико да има крова над главом.

Становници села Прелепнице све су красни људи, а ако који има и какву махну, човек је, није анђео. Кмет Мића, на пример, заиста је добре и душе и срца; он је тако рећи отац својим сељанима а не кмет. Пази сваког, нити ће коме учинити што неправо. Па опет има једну малу ману: воли окусити од државне порезе него не знам шта. И то није што не би имао од чега да живи, већ као из неког начела. Вели: ,„Доста, Бога ми, и држава нама заједа!” А не може се казати да он то хоће да утаји, Боже сачувај. Напротив, кадгод га притегне господин начелник те кад већ види да хоће на силу Бога на суд да га отерају, а он извади из свог сопственог џепа па плати. Образан и поштен човек, па вели: „Што би’ ја ишао на суд; волим поштено платити, него се вући по судовима!”

Поп Перина је мана његова жена. Поп здрав, снажан, личи пре, Боже ме прости, на тобџијског наредника, него на попа, а његова жена сува, џгољава. Поп сам за њу вели: „сврачица”, а по који пут савије прсте у песницу и покаже коштане зглавкове па вели: „Ево, Бога ми, оваква су јој леђа!” Да не би пак неко казао да то попу, као свештеном лицу, не приличи да говори о леђима своје жене, ваља одмах да кажем како то поп