лице, већ остала лепа да не можеш ока одвојити од ње.

Што кажу у селу: „Давно нисмо имали овакву удовицу, оваква удовица као за попа створена!”, то је, дабоме, тако уз реч речено, а у ствари нема од тога ништа, осим ако се може за зло узети што поп Пера сврати по који пут код Анике да је теши. Свакоме другом могло би се то и замерити, али попу, као духовном лицу, то се никако не може замерити. Једино ако попови пристану уз то гледиште да је и поп човек; онда, разуме се, могло би се погдешто и замерити попу. Тако, на пример, могло би се попу замерити што никад није ишао у Аникину кућу док је Алемпије био жив. Премда се и ту може поп оправдати, јер тада није имао кога да теши; нити је Алемпија имао зашта тешити код живе Анике, нити је Анику имао зашта тешити код жива Алемпија.

А најзад, што ће попу да се правда. Скупштинари полажу рачун својим бирачима; рачунополагачи Главној Контроли, а попови једино Богу могу полагати рачун, и то на, небу, а на земљи баш никоме изузимајући својој жени.

Бог је додуше добар рачуноиспитач, али изгледа да не може да стигне сам, те још увек има старих непрегледаних рачуна. Жена, напротив, она стиже, стиже увек да прегледа и старе рачуне