је Мргуд умро, тридесет их је оне ноћи умрло с њиме..... Тридесет....

— А Командант Хегедиш, кад му јављају, пита: „зар само толицно?“ и окреће им леђа, — упаде и по трећи пут непознати буџаклија и опет замукну.

— Живина!

— Џелат!

— Еј Боже од освете кад ли ћеш се јавит ?

Многи почеше гунђати и љутити се. Присетише се и лудог Васе. И он мртав, Стражари га измрцварили, што се распевао кад је пао Пшемисел. Нису веровали да је луд, називали га претварилом, Трећи дан се разболео и умро.

— А молим ти се, бако, да одем мало до Јагоде — тихо прошапта Лакан прилазећи Митри иза леђа и обгрливши је.

Она, трепнувши, снажно га стиште за руке, продрмуса њима и некако оштро прошапта:

— Нећеш.

— Молим ти се.

— Доста.

— Она је добра... Она је златна...

Није ни довршио, а шамар пуче. Први шамар након Симатове смрти. Лакан, запрепашћен, изви се, и више од пренеражења него од бола гласно јаукну. Сви зачуђено погледаше тамо. И као да се питају; а ко га удари? Митра је седела хладна као стена