запљусне га каткада у жуто, испосничко лице, засени му замућене и упале очи и прелије му читаву браду блиставом, белом срмом, у којој, као у огледалу, играју, трепере и горе милијуни језици његови.

— Ето, Митре, Бог милостиви нареди да се опет састанемо, — прошапта осетно шушкетајући, јер је све прве зубе погубио. — Душманин гони, а Бог саставља.

— Само се мртви не враћају. — тихо одговори Митра, држећи се од њега у пристојној даљини, као што и доликује женском чељадету.

— Не, богме, не.... Јадан Мргуд!

— По три пут јадан.... Оде му и живот и образ, — дочека неко из гомиле.

— А били смо у једном тунелу, у Араду, — опет ће поп лакше. — Под нама блато, мокрина; над нама мрко камење које без престанка плаче... Ни видњаче ни ништа. Гробница!... Живи људи сарањени у гробницу.

— Осим ко је имао пара, — опет ће онај из гомиле. — За паре се могло купити и боље коначиште. и све се за паре могло купити.

Поп застаде и погледа по чељадима да види који то говори ? Не опази никога. Поглади браду и настави мирније:

— Тако се почеше разболевати један по један. Узме га ватра, обнемогни, јечи, јаучи. И, кроз-два дана, — мртав... Кад