грбача сасутих појата вуцара се по какво псето, чепрка руњавим шапама тражећи кости. Измеђ сагнилих дасака провири каткада радознало остарели миш. Погледа мало слободније, одигне бркове у вис као да би да омирише нешто, па се нагло скупи, згрчи и опет упане међ даске.

— Ено нам домова, — одговарају Брђани а смеју се. Многи, нестрпљив, сео на гомилу, на голо камење, па одмах запалио чибук, замишљајући да је уз своје огњиште, уз ватру. Други отишао, чупа траву и мирише је; трећи обилази, премера даске, надајући се да ће одабрати коју, да склепа макар и труо креветац.

Неколике уске, тесне, незгодне дрвењаре направили су војници од дасака. Мали. ниски прозорчићи, расклимани; врата тесна, искривљена. Испод врата изроване јаме, препуне воде; испод прозора издигле се гомиле ђубрета и све обрасле у траву.

Једино кућа старога Мргуда што је остала здрава. Иста каква је и била, И онако иста и обељена. Али су на њу некако сви гледали попреко. Бојали се да гласно осуђују, вичу, — јер се бојали швабине казне, — али су, кришом, указивали на њу и, гадећи се, отпљували у страну. Неки као да нису ни имали другог посла него су по пола дана наизменце обилазили око куће и пазили да когод неби макар и нехотице уљегао унутра. Чим опазе кога,