почеше покаскивати. Чак се чини да и стока некако живље иде. Овце и козе нису онако сметене, не комешају се. Осетиле, зар, мирис своје траве, па некако весело блеје и журе, журе...

На крају села дочека их мала четица стараца и сакатих младића. Неке вратили из Арада, неке из војске, као инвалиде. Без руке, без ноге, без ока. Сви ослабили, изнурени. Очи жуте, лица модрикасто бледа, мехурови испод очију. Искезили крваве зубе и радосно се смешкају кад опазише своје. Потрчаше у сусрет једни другима, загрлише се. Настаде љубљење, дуго, бескрајно љубљење. Дочепа ли се једно другога не може да се одвоји, одмакне. За час би то као и покушали, али чим хоће да се пусте, опет се чвршће пригрле и напану љубити.

— А ево нам домова! — сетно добаци један старац и показа на пуста и празна згаришта. Онде, где им биле куће само гомиле црног, печенога камења. На понекој гомили већ обрасла и трава и читава јата гуштерица веру се' и сунчају. Гдегде се види још понеки заостали кров; управо није кров него остатци, крхољине од њега. Понека црна греда очајно стрши у вис као нека црна рука која осветнички прети према небу. У трулој, разбацаној слами врапци почели да савијају гнезда, и понека измршавела, полудивља мачка направила у њој свој лежај. Око сатрвених и прекрханих