XV.

У најтеже дане Мандине, кад је непрестано кукала и кад је требао неко да је теши, отргоше јој Митру. ,Дође наредба да се сви интернирани врате натраг. домовима. Цар се, веле, смиловао и у великој милости својој дозволио им повратак. И ко зна да ли би се и сестре теже раставиле! Манда загрлила и Митру и Лакана, па готово очајно пита: како ће без њих? Митра јој напомену нека се само моли Богу за дан освете. Загрли је још једном и пође.

Опет се састали сви, изван села. Волели да иду у друштву него посебице као разбијена војска. Сад већ није било око њих жандара гат шуцкора. Били су сами. И весели, весели, разуздани готово. Као изопијани сватови. Чини се као да нема ни стара чељадета, ни болесника. Све се подмладило, све оздравило. Лепо су видили како им горе куће; знали су да ће наћи само згаришта. Свеједно. Само да дођу у своје село, да легну на онај свој камен. Нигде на свету не живи се као ту! Макар се и под ведрим небом спавало, макар се мало и промучили. Опет је свак на своме, на својој груди, у свом добру.

Чини им се да нису толико ни журили а већ трећи дан били су пред селом. Опазив своја брда, своје познато дрвеће, камење, чељад поче да кликће, да подврискује. Неки почеше певати из свега гласа. Неки као да