— Јуре мој! Дијете!

И Манда се спусти на столицу. Сави руке у крило и обори главу. Сузе су још непрестано текле, али је опет била нешто мирнија, стишанија.

— Не дај ми Боже да умрем. док не осване дан освете, — опет ће Митра, тешећи је. — За сваку рану има и понеки лијек....

— А какве ми фајде од освете. Што ће ми то?

— Да ми срцу одлахне... Да се мало нвсладим.

— Ех, Јуре, Јуре!

Мартин је за све време седео нем, скамењен. Утонуо у мисли па нити се миче, нит јекне, нити се закашље. Само се каткада низ један спуштени брк омакне по која суза. Манда се готово препаде кад се, напослетку, окрену према њему и угледа га тако ... Шта ће бити од њега?.. Јуре му био десна рука. С Јуром се поносио....

Заборави на час на се, на све богове. Лењо се подиже са столице и тихо му приступи... Саге се, спусти му руку на гобу и меко, меко прошапта:

-- А шта ћемо, мој Мартине?.. Божја воља!