није ни било. Као га још не верује или, неће да верује у кнежеве речи.

— Еј несретан ти ли сам под старос’, — болано јекну Мартин, разбивши лулу о огњиште, а ситни јој комади разлетеше се куд који.

Манда се тек сада освести, тек сада разумеде. И нека силна, необуздана срџба обузе је. Срџба на читав свет. Поче према кнезу, опружи руке и готово кидиса на њега:

— Дијете ми моје дајте, лопови једни! Отимачи!... Разбојници!... Сина ми амо!... Нећу ја да се моја крв пролиева ни за цара ни за кога... Коме је до крви нек пролије своју...

Сад као да осети како су јој клетве узалудне. У прсима осети прободе, осети чисто физичку бол... Малаксала клону Митри на раме и мукло јаукну:

— Јадни меј Јуре! Куку мајци за тобом!

— Остави, Манде, не кидај се. — поче је тешити Митра пригрлив је на прса. — Нема помоћи од кукњаве... А и мени су убили сина... Мога убише што је био бунтовник а твога убише што је био вјеран?... Ко ће зликовцима угодити?

Кнез прогунђа нешто и изађе из куће. Није >могао да слуша кад неко овако удара на царевину и на главне цареве људе. Та и он је службеник. И њега, можебити, зову зликовцем.