пре сврши!.... И како пролази мимо куће, тако оставља за собом лелек, нарицање. Читаво село проплакало, свима се јутрос зацрнило. И све сузе као да се слевају у прса јаднога Матише. запљускују му око срца, навиру до под грло и даве, даве, даве....

Дошав до Мартинове куће, застаде.

Отра зној са чела и, ослободив се некако, ступи унутра. Поздрави Мартина који се парио уз ватру и пушио, рукова се с Мандом, погледа и на Матру. Некако му мило што се и она ту задесила. Нек није сам. Нек има још кога од туђе чељади.... Биће му лакше.

— А чујете ли што за Ивицу? — запита као узгред, тек да поведе разговор. — Здрав ?

— Здрав, фала Богу.

— Није још кренуо у фронту ?

— Није, фала Богу.

— Е, нека вам је он здрав и жив.... а Јуре.... јадан!

Уздахну и показа карту.

— Јуре вам је погино. Ево карте, да знате.

Манди малаксаше руке низ бедре. Големи трбух као да јој заигра, сва се стресе и некако мукло избаци:

— Ух !

Избезумљеним погледом премери све у кући. Као да се тренутно згрозила од нечега што је прошло или што, можебит