на огњишту, приставио овећи шербетњак да му се узвари вода и запалио чибук.

Поче се љутити и проклињати сама себе, што је допустио да га заглаваре. Зар није могао лепо рећи. „нећу ја, браћо. Бирајте другога“. И сад би други муке мучно и ишао да јавља породицама о несрећи која их снашла.

— Али кад се мора... мора......

Чим је скувао и испио каву придигао се, протегао једном двапута, зовнуо, и лагано, оклевајући, кренуо преко прага. Прва кућа у коју је имао свратити, готово комшинска, Илије Јуретина. Ено види домаћицу како се раширила пред кућом и разгрће некакво ђубре. Долази му и као нека родица и вазда се с њим лепо пазила. Већ га угледала и весело му маше руком. А он одма малакса. Дође му да се врати кући, да се ма куд сакрије испред ње. Касно. Одлучи се некако, крочи. и, не смејући да уђе у авлију, преко тараба пружи карту.

— Ето....

— Шта је ? — с осмехом запита Илиница и пође према њему.

— А шта ћемо? Вране, покој му души.... Ето видићеш

Један очајан врисак располегну се кроз авлију, жена се заљуља и посрну. Матиша не смеде да застане и да што помогне. Једним скоком удаљи се од тараба и брзо, хитно, готово трком поче да иде од куће до куће. Само да што пре разда, да што