једно од другога. Да их сељани неби опазили и штогод замерили. Тек каткада, кришом, ако би се погледали. И зато су обоје излевали своју милошту на малог Лаку. Грлили га, љубили, обасипали поклонима. И били су некако задовољни, као да су се сами изгрлили и ижљубили.

Петар узе од Лакана штапић и сам поче нагонити овце на стругу. Њему нареди нека иде у кућу, да се одмори и узгред, да што заложи.

Ступивши на праг Лакан назва Бога и некако збуњен застаде. Око огњишта, са обе стране, поседали неколико сељана и познатијих и мање познатих. Чак и поп Лука, који у ово доба ретко излази из куће, дошао и помешао се међу њих. Сви некако суморни, озбиљни. Ватра на огњишту прашти, пуцкара; весели пламен ускаче и узмахује својим црвеним барјачићем и обиграва око котла што виси о веригама а у коме се кува вечера. Рашчупан одсев заиграва по мрким лицима сељака, склизне низ попову браду или затитра на камилавци, па живо одскочи уза зид, задрхће око прозора, да опет брзо прелети, скотрља се низ попову мантију и саспе му се у крило. Симат, отац Лаканов, домаћин, стајао је и нудио ракијом. Једну чутуру гурнуо међу њих и мукло их нагонио да се обреде, док другу пуну држи у рукама и некако лагано, пажљиво милује је.

— Ја вам кажем, браћо, е добро бити