XIV.

Сеоски кнез Матиша сневао је за неколике ноћи како га некакви црни пилићи окупили, трче и мотљају му се измеђ нога, и непрестано га у прсте кљуцају. Знао је одмах да ће имати неких непријатности. Такви снови не слуте добро. А ето, данас, дошао му из Стоца читав сноп карата да да их разда по селу. Није шала дванаест црних карата! Дванаест кућа да се данас оцрни. Јер то се обавештавају породице храбрих и верних војника, да су свој живот положили „на пољу части“, борећи се с Талијанима.

Кнез Матиша разгледао је карте једну по једну, мргодио се, мрморио нешто. Морао би и требао да их одмах разда, али не може. Треба срце од челика, које би одлучило да одмах пође. Чини му се, биће му лакше ако их преко ноћи задржи код себе и тек ујутру почне делити. А и јадне породице, — правдао се сам пред собом, — нек још барем ову ноћ с миром преспавају. Имаће и тако и сувише времена да кукају и јадикују.

Читаву ноћ мучно се, знојио, превртао, А још од сванућа дигао се изломљен, сатрвен и суморан. Није, по обичају, звао ни жену ни невесту да му полевају при умивању и да му додају пешкир. Сам се и умио и очистио и очешљао, Сам наложио ватру