— Ено....

Лакан се саго да је пољуби у руке, али се она отрже и строго, забринуто загледа му се у лице...

— Тамница те испила... Изнемого си.

— Од болести, бако.

— И блијед си, и модар испод очију..

И уши ти се , утањиле.

—- Није ни чудо...

— Еј синко, синко... А како ћемо то поправити ?

Лакан погледа на чанак пред њима па се осмехну.

— А и ја сам теби нешто донио, — рече и ђавољасто намигну.

— Мени ?

— Уштедио сам у шпиталу... Ево... Ама су фини... Баш за те...

Маши се руком под главу и извади два мала, бела, болничка хлебића. Болесници су сваки дан добијали по два. Лакан је добро знао да баба никада овако бела и овако слатка хлеба јела није, Откуд тога у Брђана?.. Хтео је, дакле, да је изненади, обесели. А чиме би је у данашње дане могао пријатније изненадити? Зар се данас ико ичему толико радује колико хлебу?

Митра га гледала, посматрала и није знала шта да рекне. Па и то су царски хлебови, прави царски хлебови... И он их јео, морао да једе... Она само одмахну рукама, привуче га себи и позва да вечерају.