чим је погледала брашно, видела је да је то царско брашно, а и колачи да су прави царски колачи, Мора да су војници или официри донели Јагоди. Она, у писму, некако узгред спомену како јој умро отац у Араду, а одмах описује како су војници њезину, Митрину, кућу поново склепали из дасака и да су подигли још неколито таких кућа. Види се да је у некакву дослуку с њима. А Митра неће ничијег поклона, ко је са швабом у дослуку. Неће ни свога Лакана да опогани царскм хлебом . Међу Брђанима се одавно утврдило уверење да је сваки, који само окуси белог царског хлеба, изгубљен за народ. Омили му онај хлеб, услача се, па ће све да даде за њега. И не мисли више ни на што него на трбух.

А била је у бризи: чим ће понудити Лакана ако се врати?... У кући нема ништа више, ништа чиме би га понудила. И сама се у задње дане хранила травом и корењем. Ишла је наоколо, тражила, корења. Затим је прала, сушила и, заједно са Мандом, кувала и готовила. Дочека ли, дакле, Лакана само ће га корењем почастити.

Једне вечери, — баш се окупили око огњишта, на коме се разбуктала ватра, и хтели да вечерају, — неко куцну на врата и канат се нагло отвори:

— Јесте ли живи?..

— А ти?.. Јеси ли ми жив?.. запита Митра изненађена и брзо устаде. — Жив зар?