дозволу, ни пасош. Ништа њој не треба. Да ће се кроз стене пробијати, мора се пробити и мора доћи унучету.

Није ишла ни пун сат, а жандари је сусретоше и зауставише. Није им могла побећи нити се сакрити. Видели је издаљега и одмах познали. На питање куд иде, није хтела одговорити. Ни на једно питање питање није одговорила. Шутела је упорно, тврдоглаво. Чинило јој се као да су сва питања неке замке у које би заплела Лакана, — за се се не боји нити брине, — ако му само име спомене, ако макар што излане. Жандари, љутити и кивни, затворише је у некакву шталу. Ту ће се зар смирити и опаметити, мислили су. Без јела, без пића, попустиће, омекшати. Проклето српско уво!.. И након пораза опет је упорно!...

Након три дана пустили су је. Била је бледа, слаба, изнемогла. Не толико ни од глади ни од жеђи колико од бриге за унуком. Кад су јој заповедили да изађе, једва је прешла преко прага. Ипак се пркосно исправила и погледала их испод ока.

Хтели су опет да је испитују, И залуд. Никако не одговара... Ра да није луда?... Луда?... А зар би се неко, са и мало памети, овако држао?... Решише да је узму измеђ себе и да је отпрате кући. Узгред запретише Мартину да ће га строго казнити, ако је од сада пусти да иде куда...

Јагодин пакетић, намењен њој и Лакану, није хтела узети. Дала га Манди. Јер